HALID BEŠLIĆ

Halid Bešlić

1953 Vrapci - 2025 Sarajevo

ВОЛИО БИХ ДА МЕ ПАМТЕ КАО ДОБРОГ ЧОВЈЕКА, А НЕ ДОБРОГ ПЈЕВАЧА

Курир 07.10.2025 14:09

Халид Бешлић, који је преминуо у 72. години након краће и тешке борбе, био је један од најпопуларнијих пјевача на простору бивше Југославије. Иза себе је оставио велики број хитова, концерата, неутешну породицу, супругу Сејду, сина Дина, унуке и многобројну публику.

Халид је рођен 20. новембра 1953. године у селу Кнежина код Сокоца, а живио је у Сарајеву, граду у којем је и преминуо на Универзитетској клиници, гдје је провео своје посљедње дане.

Талент насљедио од мајчине фамилије

Музички талент насљедио је од фамилије са мајчине стране, а да ће му пјевање бити животни позив одлучио је након одслужења војног рока. Пјевао је прво у кафанама код Сокоца, а након тога по сарајевским ресторанима и кафанама. Прву сингл плочу издао је 1979. године. На њој су биле пјесме „Грешница“ и „Не буди ми наду“. Нумере „Сиједи старaц“ и „Зашто је морало тако да буде“, које је снимао двије године касније, донјеле су му већу популарност.

Након изласка албума „Дијаманти“, који је објављен 1984. године, за њега су чули љубитељи народне музике широм бивше Југославије. У периоду од 1985. до 1991. године издао је осам плоча, а распад Југославије и рат на тим подручјима дочекао је у Њемачкој. Ипак, одлучио је да се врати у Босну и Херцеговину како би помагао људима у својој земљи. Иако он не­радо говори о томе, зна се да је организовао неколико стотина концерата за прикупљање хуманитарне помоћи ратом захваћеним подручјима.

Млађе генерације упознале су га почетком двије­хиљадитих година када је објавио албум „Први пољубац“. Насловна пјесма је за врло кратко вријеме постала веома популарна, а завољели су је људи, не само на овим просторима, него широм свијета. Четири године касније у продаји се појавио Халидов 17. албум на коме су биле нумере „Чардаk“, „Миљацка“ и „Двадесете“. Иако су оне донјеле један нови поп призвук његовим пјесмама, за врло кратко вријеме постале су велики хитови. Са Нежадом Имамовићем, Харисом Џиновићем, Жељком Бебеком, Кемалом Монтеном, Шабаном Бурханом, Донoм Арес и другима снимио је 14 пјесама које су објављене на ЦД‑у „Халид Бешлић и пријатељи“ из 2010. године.

Након три године своју публику је почастио новим албумом под називом „Романија“. Насловну нумеру посветио је свом родном крају, а осим Романијаца пјесму су брзо завољели и они који никада нису били у том крају. На том ЦД‑у су биле и пјесме „Кад заигра срце од мерака“, „Лаванда“, „Севдах да се догоди“ и друге. Халид Бешлић се сматра једним од најбољих пјевача народне музике у БиХ. О томе колико га публика воли потврђују велики концерти које је организовао у Београду, Сарајеву, Загребу, али и бројним другим градовима у Америци, Канади, Европи и Аустралији. Освојио је многе награде и признања.

Најстарије дијете у породици

Халид Бешлић је рођен 1953. године у засеоку Врапци код мјеста Кнежина у општини Соколац. Његова мајка Бехара је била домаћица, а отац Мујо радио је у шумском газдинству. Халид је био њихово најстарије дијете, имао је четири млађе сестре. Љубав према музици насљедио је од мајчине родбине. Ујаци и рођаци су били веома талентовани за народне инструменте и радо су пјевали на весељима. Тако је и он, још као дјечак, почео својим пјевањем да забавља родбину, пријатеље и комшије.

Од првог до шестог разреда основне школе био је одличан ђак. Како је говорио, онда се „мало покварио“. У седмом је прошао врло добрим успјехом, а у осмом добрим. Иако му је жеља била да упише техничку грађевинску школу, оцјене на крају последња два разреда основне школе нису биле довољне за упис. Зато је у Сарајеву уписао тесарски занат. По завршетку заната се запослио, а нешто касније је завршио и вишу школу за пословођу. Ту информацију ретко је помињо у интервјуима, јер како је причао, никад није био пословођа, него само тесар. Радио је на грађевини и помало пјевао. Послије се учланио у Културно-умјетничко друштво „Зијо Диздаревић” гдје је повремено играо и пјевао.

Војни рок као преломни тренутак

Ипак, о професионалној каријери није било ни говора. Првенствено зато што је тада у његовој породици владао увријежено мишљење да та професија није частна и поштења, него да је прилично неозбиљна. Преломни тренутак се догодио током одслужења војног рока, гдје је пјевао у војном оркестру. Наступи и искуство које је том приликом стекао, те похвале које су стизале свакодневно, натјерале су га да размишља о томе да му музика буде главно занимање.

По повратку у Сарајево, послије одслужења војног рока кренуо је у Соколaц да посјети родитеље. Са другарима се зауставио у једној кафани, гдје га је газда замолио да запјева. Он га је послушао, а гости и власник су били одушевљени. Одмах му је понудио ангажман, Халид је пристао и од тада је кренула његова каријера ‒ прво кафанског пјевача, а касније регионалне звезде.

Прва плоча

За младог пјевача прочуло се и у сарајевским кафанама, па су мјеста гдје је он пјевао била све посјећенија. Уследили су позиви да пјева и у престоници. Након пет година свирке са разним оркестрима, одлучио је да сними своју прву сингл плочу. Његову прву плочу са пјесмама „Грешница“ и „Не буди ми наду“ објавила је Дискографска кућа „Дискoton“ 1979. године. Текст за прву нумеру написао је Дино Мухаремовић, а музику Самир Кадирић, док другу потписују Нежад Есадовић и Давид Мандић, власник кафане „Код Давида“ гдје је Халид тада пјевао. С оркестром Нежада Есадовића је снимио други сингл са пјесмама „Сиједи старaц“ и „Зашто је морало тако да буде“. Био је то први пројекат на коме је радио са Назифом Гљивом, који је касније написао многе његове хитове.

Прву плочу Халид је објавио 1981. године. На њој су, осим пјесама које је раније снимио, биле и нумере „Сањам мајку, сањам стару кућу“, „Дани љубави“, „Једној жени не дам живот циоjи“ и друге. Хасан Дудић и Новица Костић написали су „Пјесма само о њој“, а Енвер Шадиновиjа и Нежад Есадовић „Домовино, у срцу те носимо“ које су објављене на сингл плочи наредне године. Исте, 1982. године изашао је и други студијски албум са пјесмама „Та је жена варала ме“, „До љубави твоје ми је стало“, „Успоменo, успоменo“ и друге.

Дијаманти све промијенили

Дискографска кућа „Дискoton“ је 1984. године објавила његов албум „Дијаманти“. Пјесма „Нећу, нећу дијаманте“ коју су написали и аранжирали Назиф Гљива, Садета Рамовић и Драган Стојковић Босанац, донijела је Халиду препознатљивост на нивоу циjеле бивше Југославије. На тој плочи биле су и пјесме „Буди, буди увијек срећна“, „Три руже“, те „Имала је плаву косу“ коју публика памти као „Сјећам се“. Уследили су позиви за наступе у свим већим мјестима у Југославији, а до тада сарајевска и босанско-херцеговачка пјевачка звијезда „заблистала“ је и у другим републикама.

Поп звук

Двије године касније Халид је издао ЦД „Робиња“, са пјесмама „Сватови“, „Ранјен сам ти“, „Тајна“, „Жена мог живота“ и другим. Ипак, највећу популарност стекла је нумера „Јесен у мени“ коју су написали Самир Фазлић, Назиф Гљива и Зоран Кесић. Публику је изненадио мало другачијим, поп звуком, али је, како се касније испоставило, пјесма доживјела велики успјех, похарала телевизијске и радијске станице, те увијек радо слушана у дискотекама и на Халидовим концертима. Нумере „Срце ледено“, „Црна ружа“, „Као некада“, „Вазда“, „Не болујем“ и друге нашле су се на ЦД‑у „У име љубави“ који је 2000. године.

Три године касније Халид је објавио ЦД под називом „Први пољубац“. Насловна пјесма, за коју је снимљен и спот, је за врло кратко вријеме освојила публику. Међу посетитељима његових концерата све више је било оних који до тада нису слушали музику којом се он бавио. Осим ње, врло популарне су биле и пјесме „Пожури“, „Лијепе Циґанке“, „Стара кућа“ и друге. На том ЦД‑у је била и дуетска пјесма „Свирај нешто народно“ коју је отпјевао са Доном Арес. Нумеру је пратио и занимљив спот сниман на улицама Сарајева. Пјесму је написала Дона, а одушевила је и Халидову и њену публику.

Миљацку сви воле

Четири године дискографске паузе Бешлић је искористио за бројне концерте и турнеје широм свијета. Био је радо виђен гост у Аустралији, Канади, Америци, европским престоницама, те земљама у региону. Године 2007. у продаји се нашао његов ЦД са десет нових пјесама. Ријеч је о албуму „08“ на коме су биле нумере „Не тражи ме“, „Будна си“, „Није љубав вино“. Ипак, највећи успјех су доживјеле пјесме „Миљацка“, „Чардаk“, „Двадесете“ и „Улица уздаха“. Оне на Јутјубу бележе милионске прегледе, а за врло кратко вријеме постале су неизоставни дио не само Халидовог концертног репертоара, него и репертоара младих пјевача са ових простора.

Са групом Легенде снимио је пјесму „Тамбу­раши“, коју су написали Зоран Кесић и Зоран Дашић. Дует се нашао на албуму Легенди под називом „Сјај од пламена“, који је објављен 2010. године. Спој гласова Ивана Милинковића и Халида Бешлића одушевио је публику, а пјесму је пратио и спот који су емитовале многе телевизијске станице.

Романију посветио родном крају

Двадесети албум у каријери Халид је објавио 2013. године под називом „Романија“. Управо је насловну пјесму посветио свом родном крају. Написао ју је Марио Шенковски Џеронимо (Geronimo), а снимљен је и спот у којем су приказане љепоте Халидовог родног краја. Како је пјевач једном приликом казао, та пјесма и спот у ствари промовишу Романију — љепоту њених села, шума и потока. Осим насловне, са тог албума су добро прихваћене и пјесме „Сиједе“, „Севдах да се догоди“, „Лаванда“, „Свиче зора“, „Кад заигра срце од мерака“.

22. јуна 2013. године одржао је велики концерт на сарајевском стадиону Кошево. Улазнице су биле распродате врло брзо након саме најаве, а Халид је пред вјерном публиком обиљежио 35 година каријере пјевајући више од три сата. Редали су се хитови од осамдесетих до данас, а гости су били колеге Харис Џиновић, Жељко Јоксимовић, Енес Беговић, Вики Миљковић и други. Халид је наставио да „пуни“ концертне дворане у Босни и Херцеговини и региону. Био је радо виђен гост у београдској Арени и Сава центру, а дворана Зетра често је била претесна да прими све оне који су жељели да га слушају. Осим тога, концерти у дијаспори су увијек били тражени, па је Халид скоро сваке године одржавао велике турнеје по Скандинавији, Америци и Аустралији.

Године 2016. објавио је пјесму „Ја без тебе не могу да живим“, коју је публика први пут могла да чује у једној епизоди криминалистичке серије „Убице мог оца“. И спот за пјесму обилује мотивима из те серије. Половином 2018. године објавио је сингл „Таман је“ који прати занимљив спот. Музику и текст потписује Џеронимо, а аранжман Самир Кадирић. Пјесма је на Јутјубу за мање од шест мјесеци од објављивања прегледана више од 15 милиона пута.

Објавио је албум „Требје­вић“, а осим насловне нумере, на том албуму су се нашле и пјесме „Неретва“, „Збогом остај љубави“, „Да вријеме стане“, „Хладно сунце“, „Анђела“ и друге. Текстове потписују Нено Нинчић, Мирко Шенковски Џеронимо, Сања Арсић, Дубравка Дерић и други, док је за већину аранжмана био задужен Самир Кадирић. Како је у једном интервјуу рекао, „пјеваће док живи“.

Приватни живот

Халид Бешлић је у свом селу завршио основну школу, а с обзиром да је већ са 14 година отишао на школовање у Сарајево, каже да је остао жељан романijskih шума и потока. Док је похађао средњу школу живио је у ђачком дому. Након тога се запослио, а потом отишао у војску. Повратак с одслужења војног рока био је преломни тренутак у његовом животу. Да тада није одлучио да се бави музиком, његови обожаваоци не би могли уживати у више од двије стотине пјесама које је снимио.

Судбоносни сусрет са супругом Сејдом

На почетку каријере упознао је супругу Сејду. У једном интервјуу испричао је како се десио судбоносни сусрет. Наиме, Халид се као млади пјевач дружио са Сејдином сестром која је радила у ресторану гдје је он пјевао. Једном га је она позвала да дође код њених на ручак. Ту је срео Сејду и почели су да се забављају. Након само шест излазака Халид ју је запросио. Било је то 8. марта 1979. године, на прослави рођендана њене сестре.

Друштво се окупило у једном ресторану, а Халид је питао Сејду да ли би се удала за њега. Она је, мислећи да се шали, пристала, а другари су одмах пошли да обавјесте њене родитеље. Исте ноћи, Сејду су довели у Кнежину и представили је Бешлићима као Халидову будућу супругу. Вјенчали су се петнаестак дана касније. Прво су живјели код Сејдине тетке у Сарајеву, а након тога нашли свој стан. Њен отац им је помогао да се „скуће“. Ту је рођен и њихов син Дино. Халид је говорио да је тајна њиховог успјешног брака у томе што су се они првих неколико година тек упознавали, а из тога се родило поштовање, љубав и разумијевање.

Удес једва преживио, остао без ока

У марту 2009. године јавност је потресла вијест да је познати пјевач имао саобраћајну несрећу, те да се налази у коми. Наиме, он је аутомобилом слетио са пута у Али­паšиној улици у Вогоšћи. Халид је преживио тежак удес, али љекари нису успјели да му спасу десно око. Како је једном при­ликом признао, супруга је највише страховала да ли ће посљедице те несреће утицати на његову психу. Он је наставио да пјева, снима албуме и организује концерте, а позитиван и ведар дух није нестао с трагедијом која му се догодила. Ипак, од тада је ријетко кад возио. Умјесто њега, за воланом је био његов пријатељ из дјетињства.

Најсрећнији дан у животу

У јулу 2014. године регионом је одјекнула вијест да је Халид постао деда. Наиме, његов син Дино и снаха Махира добили су близанце Ламију и Белмин Кана. Пјевач није крио радост због доласка унучића, а једном приликом је изјавио да му је то био један од најсрећнијих дана у животу. Халид Бешлић био је власник мотела и бензинске пумпе у мјесту Семизовац, недалеко од Вогошће, у који је 2014. године примио мјештане који су у клизиштима остали без својих домова. Наиме, када је у прољеће 2014. године непогода задесила тај дио БиХ, Бешлић је од менаџера мотела тражио да испразне собе и у њих смјести све оне који су изгубили своје куће. Овим гестом одушевио је многе, али је познато да је пјевач био велики хуманиста од почетка каријере.

Сви који су га познавали тврдили су да је радо помагао колико је у његовој моћи, а он је то објаснио ријечима „све је то нормално“. За разлику од неких својих колега, он се није трудио да за то сазнају медији, али о његовим дјелима више су говорили људи којима је помогао. Једном приликом је рекао да би волио више да га људи памте као доброг човјека, него као доброг пјевача.