KNJIGA

Danas je iz štampe izašla knjiga primarijusa dr Milomira Miša Đerića pod naslovom PSIHIJATRIJA U VRTLOGU RATA - Pisanja i promišljanja ratnog psihijatra.

Povodom objavljivanja ovog značajnog naučnoistraživačkog rada iz oblasti socijalne psihijatrije prenosimo kompletan tekst pogovora.

ПСИХИЈАТРИЈА У ВРТЛОГУ РАТА

Писања и промишљања ратног психијатра

пише: Миломир Мишо Ђерић

ПОГОВОР

стр. 121-123

Послије свега доживљеног, али и запаженог, у богатој професионалној каријери те као непосредни свједок и учесник од самог почетка ратних збивања, постављам питање откуд таква промјена у понашању дојучерашњих другова, комшија, колега, а често и кумова те брачних и емоционалних партнера у односу на припаднике других етничких скупина. Зашто се послије три деценије лакше препознајемо по неминовно измјењеним ликом од година, него по етичким и животним ставовима са већином људи из другог етничког корпуса.

Наше представе о личности као релативно стабилној организацији особина које једног човјека одређују као јединствену индивидуу по којој се разликује од других, долази под озбиљан знак питања. Особито се значајне промјене догађају у дијелу личности који означавамо као моралне и етичке карактеристике које називамо карактером. Слојевитост личности подразумијева онај дио нас којег смо свјесни као и много већи дио несвјесног дијела који је саставни чинилац нас, а кога нисмо свјесни. Добар дио тога представља колективна личност по којој ми припадамо одређеној етничкој скупини. Ми имамо не само властити карактер него и елементе националног карактера као припадници свог народа.

Шта се догађа са личношћу појединца у условима етнонационалне индоктринације, а посебно у условима рата који смо имали? Рат као комплексна друштвена појава, а особито врста рата кроз који смо ми прошли ствара потпуно нову социјалну ситуацију која ослобађа мрачне слојеве личности појединца. Толеранција на асоцијално понашање појединаца и група се повећава и оправдава таквим истим понашањем непријатељске стране. Тиме се стварају услови за злочиначка понашања којих је било на свим странама. Колика је у таквим условима аутономија личности у коју се свако од

нас појединачно заклиње? Већ само сазнање да је највећи дио личности у сфери несвјесног отвара могућност да спољни утицаји у знатној мјери утичу на формирање актуелног понашања, кореспондирајући са ослобађањем појединих дијелова личности. У актуелној постконфликтној ситуацији у којој се поново, логиком мира успостављају социјалне интеракције између припадника зарађених страна, свако од нас запажа промјене у животним ставовима дојучерашњих блиских особа, а да при томе не примјећује властите промјене. Нисам се промијенио ја него он.

Потреба да се припада групи расте енормно у ратним условима. Етнонационална индоктринација је створила плодоносне услове за такво груписање. Појединац у групи губи дио индивидуалности у корист колективитета и много лакше усваја ставове који су му по његовом карактеру страни. Криза каква је рат вишеструко угрожава индивидуалност стварајући потребу да се припада групи која онда намеће своја правила. Човјек има потребу за конформизацијом која му нуди егзистенцију у групи. Отуда толеранција на понашање групе која су му иначе страна, по оној народној да се „у друштву и фратар жени“. Група толерише злочиначко понашање појединаца, поготово уколико је то „покривено“ представама о правичности циљева за које се група бори. Снажно пропагандно и војно уплитање у рат стварало је значајно искривљену слику о догађајима.

Знамо ли и три деценије послије рата откуда интерес дијела свијета за наш рат? Зашто смо од самог почетка рата једни били добри, а други зли момци? Послије свега имамо разрушену земљу, осиромашено становништво, физички онеспособљена лица, дјецу без родитеља и породице погинулих. Физичке трауме се много брже опорављају од траума које остају у нашим душама. Морамо се питати колико сљедећих генерација ће носити печат ратног психотрауматизма, посебно са становишта оних утицаја који су настали у процесу формирања морално-етичких ставова дјеце која су у том периоду одрастала као и негативни каскадни утицај на будуће генерације. Остајем дубоко запитан које „историјско постигнуће“ то може оправдати.