ПИСМО

Писмо пуковника др Стојана Kљајића

Поштована господо,

Обраћам вам се као пуковник у пензији, човјек који је читав свој радни вијек посветио одбрани државе у којој је одрастао, образовао се, магистрирао и докторирао безбедносне науке, а потом, са истом посвећеношћу и преданошћу, стао у службу свога народа, Срба, нације којој с поносом припадам.

Kао командант Јединице за специјалне операције „Kобре“, најелитније јединице на просторима бивше Југославије, имао сам част и одговорност да будем на првој ратној линији од 1991/1992. па све до краја 1995. године, те и након тога сам био на располагању све до 2006. године. Имајући у виду све наведено, желим да вам изразим захвалност на указаном поштовању, части и намјери да ме одликујете.

Ипак, са дубоким поштовањем према вашој гести, желим вас обавијестити да ми то признање није потребно.

Током службе и живота, примио сам довољно признања, одликовања и захвалности, од људи и институција које су биле непосредни свједоци тешког времена кроз које смо прошли. Били су то они који су знали, разумјели и носили терет одговорности заједно са нама. Та признања и данас чувам као трајно свједочанство истине, поштења, одговорности и части.

Нажалост, сазнао сам за изјаве које су јавно изречене, па на вашој скупштини у Сокоцу, од стране појединаца који у то вријеме нису били ни рођени, нити могу разумјети сложеност историјских околности и одлука из тог периода. Те ријечи су ме навеле да вам се обратим. Ми знамо шта смо тада живјели и шта смо преживјели. Тежину наше службе, одговорности и борбе, могу да разумију само они који су је дијелили. Постоји једна тиха, али достојна група људи која зна, и нека тако и остане.

У свјетлу свега наведеног, предлажем да признање које сте намијенили мени додијелите господину Милану Јоловићу, званом Легенда, човјеку који је дао немјерљив допринос у најтежим годинама, посебно 1991. и 1992. Он је, по мом дубоком увјерењу, симбол вриједности које желите да истакнете и очувате.

Романија је одувијек била дом честитих, храбрих и достојанствених људи. Таквом ћу је и памтити, са поштовањем и љубављу. Још увијек чувам ратни трофеј који сам 1994. године добио на Сокоцу од ваших људи, као знак повјерења, части и заједничке борбе. Није то само успомена, већ нијеми свједок времена које је обликовало наше судбине и оставило неизбрисив траг.

Вама, поштовани млади политичари Сокоца, желим успјешну и честиту каријеру, изграђену на темељу поштења, одговорности и искреног односа према народу који вам је указао повјерење. Будите достојни улога које носите, јер служба народу је највећа част и обавеза.

Чувајте Републику Српску као зјеницу ока свог, онако како смо је ми чували, срцем, душом и животом, у временима када је то било једино што смо могли дати.

На крају, хвала вам још једном на доброј намјери. Она је препозната и цијењена, али је остављена да живи тамо гдје и припада, у искреном међусобном поштовању, које надилази сваку плакету и свако одликовање.

Уз срдачне и искрене поздраве,

Др Стојан Kљајић

Пуковник у пензији